Kada je pre tačno deset godina zakoračio u Zühlke kao student Matematičkog fakulteta sa još dva-tri nepoložena ispita, Petar Mišić bio je 40. zaposleni u beogradskom razvojnom centru ove švajcarske kompanije.
Počeo je kao praktikant, kao najmlađi član tima koji je odmah dobio projekat i mogućnost da uči o d kolega seniora iz Srbije i Švajcarske. Danas je Petar taj koji usmerava razvojne timove, osmišljava arhitekturu sistema i direktno pregovara sa klijentima, u kompaniji koja se bavi razvojem hardvera i softvera za klijente iz različitih oblasti.
Sa pozicije Lead Software Engineer i Lead Architect on nije samo svedok rasta kompanije koja u Srbiji danas ima preko 200 zaposlenih, već i čitave evolucije softverskog inženjerstva - od masivnih monolita, preko stroge standardizacije, do današnje AI ere.
Od džinovskih monolita do modernih standarda
Petar ove godine obeležava svoju prvu deceniju u kompaniji, a podatak da je samo jedan od skoro 40 ovogodišnjih jubilaraca, sa pet ili 10 godina u Zühlke-u, svedoči o radnoj kulturi u kojoj inženjeri biraju da ostanu na duže staze. Pogled na njegovu prvu deceniju, ujedno je i slika evolucije same tehnologije.
Kada se danas govori o razvoju softvera, u prvom planu su mikroservisi, cloud arhitektura i AI asistenti. Pre decenije, međutim, Petrov ulazak u industriju bio je vatreno krštenje na sistemu kakav se sada retko viđa. Taj period opisuje kao svojevrsni inženjerski „wild west“, u kojem procesi još nisu bili dovoljno uređeni.
„Moj prvi zadatak bio je rad na velikom digitalnom portalu za korisničke usluge. Radilo se o džinovskom monolitu preko kojeg su korisnici podešavali sve svoje usluge - od interneta i mobilne telefonije do televizije, a na čijem je razvoju radilo nekoliko stotina ljudi. Mnogo toga rešavalo se u hodu, pre nego što su uvedeni jasniji procesi, testiranje i standardi“, priča ovaj iskusni inženjer za Helloworld.
Vremenom su usledile godine stroge standardizacije, uvođenje agilnih metodologija (SAFe) i standardizovanih procesa razvoja, obavezno pokrivanje koda automatizovanim testovima i uspostavljanje preciznih procesa kontrole kvaliteta. Rad na takvom sistemu podrazumevao je i potpuno drugačiju dinamiku tima. Današnji uobičejeni rad od kuće, tada je bio retkost, a svakodnevni odlazak u kancelariju i česta službena putovanja u Švajcarsku omogućili su inženjerima iz različitih zemalja da se čvrsto povežu i uče jedni od drugih u hodu.
“Mislim da mi je u tom period najviše značio direktan rad sa seniorima, i to bih i danas preporučio svakom mladom kolegi. Tada nije bilo prečica. Kada bi junior “udario u zid”, morao je da potraži pomoć od seniora. Danas AI može da generiše brza rešenja, ali ako se mlad inženjer osloni samo na to, gubi priliku da istražuje, napreduje i shvati kako sistem funkcioniše ispod površine“, upozorava Petar.i dodaje:
„Danas jednostavno osećam da sam pronašao svoje mesto, ne samo ovde u kompaniji, nego da potpuno pripadam svetu programera i inženjera.“
Od pisanja koda do vođenja tima
Uloga seniora i lidera donela je drugačiji fokus u svakodnevnom radu. Težište posla vremenom se pomeralo od samog pisanja koda ka široj slici - arhitekturi sistema, razgovoru sa klijentima i mentorstvu.
„Na početku sam mnogo više programirao, dok se danas sve više bavim arhitekturom, razumevanjem potreba klijenata, izradom brzih “proof-of-concept” rešenja i usmeravanjem drugih developera. Moja odgovornost kao seniora danas je mnogo šira od same implementacije - imam odgovornost prema timu koji vodim, sada sam ja taj koji ih usmerava i ko mora da zna ili pronađe put do odgovora”.
Nekada najmlađi član koji je učio od iskusnijih, Petar je danas taj koji pruža podršku i stvara sigurno okruženje za mlađe kolege: “Iskreno uživam u tome da pomognem i da budem tu za mlađe kolege, dostupan za sva njihova pitanja i dileme“.
Prema Mišićevom iskustvu, ubrzanje razvoja otvorilo je novo pitanje - kako održati kvalitet kada AI proizvodi velike količine koda i dokumentacije koje je teško detaljno ispratiti. Zato se kompanija, prema njegovom viđenju, ponovo vraća ranijim principima kontrole kvaliteta, ali istovremeno pronalazi način da AI bude deo tog procesa.
Karijera se gradi zajedno sa ljudima
Kada je reč o napredovanju u Zühlke-u, Mišić je ostao u tehničkom delu zato što je to oblast koja ga najviše zanima, ali navodi da kolege mogu da biraju različite pravce - od menadžmenta do quality assurance-a i biznis analize. Razvoj karijere je, kako kaže, transparentan.
„Zaposleni znaju šta se od njih očekuje na određenoj poziciji i na kojim veštinama treba da rade. Postoje redovni razgovori o razvoju karijere, kao i podrška u tom procesu. Učenje se ne završava ni nakon dolaska do seniorske pozicije. Kompanija pruža podršku zaposlenima u sticanju stručnih sertifikata, a mogu da učestvuju i u fokus grupama, internim projektima i edukacijama koje sami pokreću“, kaže Petar koji je trenutno uključen u interne AI inicijative vezane za korišćenja AI modela.
Kako kaže, u kompaniji nema nezdrave konkurencije, a posao odlikuje i fleksibilnost, bez strogog rasporeda „od 9 do 5“, pa kolege organizuju svoj dan prema obavezama i ličnim potrebama. Istovremeno, svesno se izbegava takozvana crunch kultura i rad pod pritiskom.
“Tome doprinosi i širok raspon projekata, od dinamičnih poduhvata koji traju nekoliko meseci, preko višegodišnjih, do ključnih klijenata sa kojima se sarađuje duže od decenije. Ta raznolikost garantuje da posao nikada ne postane monoton i rutina”, kaže naš sagovornik.
Petar ističe da su dobri međuljudski odnosi i prijateljska, opuštena atmosfera, nešto što je i dalje važan deo Zühlke kulture. Za njega su napredak firme i razvoj ljudi oduvek išli ruku pod ruku.
„Rastao sam zajedno sa Zühlke. Danas učestvujem u izboru novih članova tima, pa volim u šali da kažem da sam bar malim delom i sam zaslužan za to kako Zühlke sada izgleda”, objašnjava Petar. Dodaje da se pri izboru kandidata, pored tehničkog znanja, uzimaju u obzir komunikacija, soft veštine i to koliko se kandidat uklapa u tim.
Posle deset godina, kao glavnu snagu Zühlke-a Petar bez oklevanja izdvaja upravo ljude i njihovu raznolikost van sveta tehnologije. On sam je strastveni ljubitelj naučne fantastike, čitalac koji je vremenom počeo i sam da piše, pa je tako napisao i svoj prvi sci-fi roman. Među njegovim kolegama ima onih koji se bave reli trkama, pevanjem ili mačevanjem, koje je u međuvremenu postalo i deo njihovih zajedničkih timbildinga. Za njega je ta širina važna jer pokazuje da inženjera, pored profesije, oblikuju i njegova interesovanja, iskustva i pogled na svet.