Iskustva i komentari zaposlenih

Kako je izgledao moj intervju sa Sovelsoft-om (ili: Kako sam se preznojavao pred žirijem od petorice dok sam pokušavao da ne nestanem u fotelji) Dakle, sve je krenulo nevino. Poslao sam svoj CV na mejl Inforce akademije, jer nude super priliku – 3 meseca plaćene obuke, a posle toga posao u firmi Sovelsoft. Nema iskustva? Nema problema! Ili sam bar tako mislio… Usledili su testovi: logika,kritičko razmisljanje,engleski, matematika,pravi “mentalni Ninja Warrior”. Nije bilo lako, ali sam to nekako prošao. I taman kad sam mislio da je najgore iza mene… Došao je glavni intervju. Ulazim u prostoriju, pet ozbiljnih lica sede naspram mene. Atmosfera kao da odgovaram za krivično delo. Kažem: “Dobar dan.” Oni: (mrko klimaju glavama) Sednem. Tih deset sekundi pre prvog pitanja izgledalo je kao večnost. Tu je čak i profesor s mog bivšeg fakulteta (koji me, naravno, ne prepoznaje, jer me video svega par puta). Listaju moj CV, gledaju testove. Ja krećem da pričam o CNC mašinama, crtanju u CypCut-u, o praksi i iskustvu… Kad odjednom, jedan od njih preseče: “Dobro… a šta si ti nama spremio?” I tu… blackout. U glavi mi šuma iz onog čudnog psiho-testa (“trčiš kroz šumu, vidiš kocku…”), srce u petama, znoj kao da me neko poliva kantom. I umesto da izvadim neko genijalno pitanje ili pokažem inicijativu, ja krenem: “Pa… nisam ništa… spremio…” Ćutanje. Ja, oni. Pet sekundi večnosti. I onda – idemo dalje. Nastavim da pričam o poslu, kako sam pauzirao faks, o košarci koju sam trenirao… “Zašto si odustao?” “Društvo, izlasci, devojke, posao… manje vremena…” I taman mislim – evo, sad sam ljudima približio ko sam. Oni: “Zašto baš ti da budeš deo našeg tima?” Ja već spreman, bar mislim: “Mlad sam, željan da učim i da radim ovaj posao. Voleo bih da se oprobam u ovoj oblasti.” Jedan me gleda, i kaže: “A zašto TI?” Tu me preseče. Trema. Znojavi dlanovi. Glas mi nije moj. Oni svi sede, ozbiljni, čekaju. A ja kao da sam izašao iz sopstvenog tela i gledam scenu sa strane. Pitanje zvuči jednostavno, ali… “Ne znam.” – to je sve što sam rekao. I znao sam da je to kraj. Ali ne, priča nije gotova tu. Dok sam se dizao od tada već poznato neuspešnog razgovora, obaram stolicu, umrsim noge i skoro padnem. Bukvalno sam fizički “ispao iz IT-a.” Danas radim nešto drugo. Nisam u IT-u, nisam završio obuku, ali mozda jednog dana . Imam neke prijatelje koji su se zaposlili tu koji su bili zaposljeni oni su prosli kroz slicnu torturu ali kazu da pitanje “šta si nam spremio” i kakve veze ima to sa programiranjem nisu doziveli. Pisem Vam ovo da se nasmejemo zajedno mojoj gluposti voljan sam bio da podelim sa nekim.

Nakon sto sam se prijavio za poziciju gameplay programera, kontaktiran sam od strane recruitment tima s kojima sam ugovorio inicijalni razgovor. Do datuma smo brzo dosli, obavili jako ugodan, opusten ali prije svega profesjonalan razgovor. Javljeno mi je da cu biti kontaktiran o tome da li sam na osnovu CVa/inicijalnog razgovora prosao u drugi krug koji bi uzimao u obzir tehnicki intervju. Odgovor sam dobio relativno brzo, nakon cega je odmah ugovoren i tehnicki intervju. Na tehnickom intervjuu je bilo jako opusteno, dosta je vise bio razgovor nego neko strogo ispitivanje, da bi se utvrdilo na cemu sam radio do sada i sa kojim tehnologijama sam upoznat. Receno mi je da ce me kontaktirati o rezultatima pravovremeno, sto se i desilo. Jako prijatno iskustvo sve u svemu od pocetka do kraja

Upoznavanje,tehnicki intervju,pa ponuda

Priča sa HR-om i tehnički intervju, pa zadatak