Pravnik piše

U moderno doba u kojem živimo autorsko pravo, kao deo korpusa prava intelektualne svojine, svojevrsna je roba kojom se može trgovati, odnosno na autorskim pravima se zarađuje. Nije potrebno posebno napominjati šta ona znače u muzici, filmu ili programiranju. Bez zaštite autorskog prava verovanto ne bi bilo ni autora u ovolikom broju, a mnoge grane industrije ne bi postojale u današnjem obimu. Ukoliko izuzmemo večna nadahnuća stvaralaštva, ideja je da autor može da uživa plodove svog rada, bili oni komercijalni ili ne. Ne treba posebno pominjati, ali autor nije isto što i umetnik. Umetnost je subjektivna kategorija, a autorstvo – zakonska. Zakon ne zanima da li je delo umetničko ili nije. Takođe, zakon pokriva široke oblasti i danas nekome arhaične pojmove, međutim apsolutno je primenjiv za sve oblike digitalnog stvaralaštva. U prošlom delu smo razjasnili ko može biti autor autorskog dela, dakle samo čovek. Vreme je da se upoznamo o delu kao takvom i koja prava proističu iz njega. Delo prvo mora da nastane i da se objavi Kako bi autorsko delo bilo podobno za autorsko-pravnu zaštitu potrebno je da bude objavljeno. To znači da je na bilo koji način i bilo gde u svetu prvi put saopšteno javnosti od autora, odnosno lica koje je on ovlastio. Saopštavanje javnosti podrazumeva činjenje dela dostupnim većem broju lica koja nisu međusobno povezana rodbinskim ili drugim ličnim vezama, što znači da pokazivanje dela na slavi, rođendanu, žurki, krštenju ili parastosu nije saopštavanje javnosti. Nasuprot tome, javno objavljivanje na internetu, izložbi ili u vidu formalnog izdanja ispunjava ovaj zakonski uslov. Zakon (o autorskom i srodnim pravima) dalje navodi da je autorsko delo izdato kad su primerci dela pušteni u promet od strane autora, odnosno bilo kog lica koje je on ovlastio, u broju koji, imajući u vidu vrstu i prirodu dela, može da zadovolji potrebe javnosti. Delo likovne umetnosti se smatra izdatim i onda kad je originalni primerak, ili najmanje jedna kopija dela učinjena trajno pristupačnom javnosti od strane autora, odnosno lica sa njegovom dozvolom, i tako dalje. Kada se autorsko delo smatra „zaštićenim“ Autorsko delo je „zaštićeno“ samom njegovom objavom. Ukoliko ste se zapitali da li je tako jednostavno, odgovor je uprošćeno – da, iako postoje mnogi izuzeci. Ovde je ujedno i razlika između autorskog prava i drugih prava intelektualne svojine kao što su pravo žiga, industrijskog dizajna i drugih prava industrijske svojine jer potonji zahtevaju registraciju kod nadležnog organa, odnosno dobijanje upravnog rešenja kojim je zaštita potvrđena. Treba napomenuti da i neobjavljena dela uživaju autorsko-pravnu zaštitu ukoliko ispunjavanju zakonske uslove da budu autorsko delo. Iako nije nužno, moguće je autorsko delo deponovati kod nadležnog organa kako bi postojao jasan dokaz ko je autor dela što je zgodno ukoliko delo još niste objavili, ali tražite ko će to uraditi umesto vas. Međutim, ne treba se zavaravati da se radi o zaštiti dela ukoliko se radi o deponovanju. To je samo jedan od elemenata zaštite, konkretno dokazivanja u nekom budućem postupku prilikom povrede prava. Otud kod deponovanja dela deponent dobija potvrdu, a ne rešenje. Pre ustonovljavanja depoa, slično se ostvarivalo tako što je autor putem pošte sam sebi slao pošiljku sa svojim delom koju nije otvara sve dok nije bilo potrebno da se otvori u sudskom postupku prilikom izvođenja dokaza. Koja prava ima autor dela Kada nastane autorsko delo sa njim nastaju i prava autora na tom delu. Autor dela je nosilac autorskog prava, a ta prava su moralna i imovinska. Uživalac autorskih prava na delu, dakle autor je fizičko lice čije su ime, pseudonim ili znak naznačeni na primercima dela ili navedeni prilikom objavljivanja dela, osim ukoliko se ne dokaže drugačije. Pored autora nosilac autorskog prava može biti i lice koje nije autor, a koje je u skladu sa zakonom steklo autorsko pravo. Ukoliko je autorsko delo stvorilo više lica, radi se o koautorstvu, odnosno koautorima i svaki uživa ista prava u skladu sa svojim autorskim doprinosom. Moralna prava autora Moralna prava autora podrazumevaju sledeća prava: Pravo paterniteta, odnosno isključivo pravo autora da se autoru prizna autorstvo na njegovom delu odnosno kao što naziv kaže da se zna ko je otac dela, Pravo na naznačenje imena, odnosno isključivo pravo autora da njegovo ime, pseudonim ili znak budu naznačeni na svakom primerku dela, odnosno navedeni prilikom svakog javnog saopštavanja dela, izuzev ako je to, s obzirom na konkretni oblik javnog saopštavanja dela, tehnički nemoguće ili necelishodno, Pravo objavljivanja znači da autor ima isključivo pravo da objavi svoje delo i da odredi način na koji će se ono objaviti. To dalje znači da do objavljivanja dela samo autor ima isključivo pravo da javno daje obaveštenja o sadržini dela ili da opisuje svoje delo, Pravo na zaštitu integriteta dela, zvuči rogobatno, ali znači da autor ima isključivo pravo da štiti konačni oblik svog dela i to naročito da se suprotstavlja izmenama svog dela od strane neovlašćenih lica, da se suprotstavlja javnom saopštavanju svog dela u izmenjenoj ili nepotpunoj formi, vodeći računa o konkretnom tehničkom obliku saopštavanja dela i dobroj poslovnoj praksi i da daje dozvolu za preradu svog dela, Pravo na suprotstavljanje nedostojnom iskorišćavanju dela je isključivo pravo autora da se suprotstavlja iskorišćavanju svog dela na način koji ugrožava ili može ugroziti njegovu čast ili ugled. Plastično rečeno, ukoliko ste autor neke pesme, a ona se pušta na mitingu stranke koja nije vaša politička opcija, imate pravo da se suprotstavite takvoj vrsti iskorišćavanja vaše pesme. Kod moralnih prava autora bitno je istaći da su ona neprenosiva. Drugim rečima, ne možete na drugog preneti pravo da ste vi autor dela i slično. Imovinska prava autora Imovinska prava autora, kako im naziv govori, jesu prava ekonomske prirode. To znači da su to prava na osnovu kojih autor može zaraditi novac, odnosno da može ekonomski iskorišćavati delo. Za razliku od moralnih prava, imovinska prava autora su prenosiva na druge subjekte. Imovinska prava autora su sledeća: Pravo na umnožavanje dela, kojim pravom autor ima isključivo pravo da drugome dozvoli ili zabrani beleženje i umnožavanje svog dela u celosti ili delimično, bilo kojim sredstvima, u bilo kom obliku, na bilo koji trajni ili privremeni, posredni ili neposredni način, Pravo stavljanja primeraka dela u promet, znači da samo autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli stavljanje u promet originala ili umnoženih primeraka svog dela, prodajom ili drugim načinom prenosa svojine, Pravo davanja primeraka dela u zakup, podrazumeva da isključivo autor ima pravo da drugome zabrani ili dozvoli davanje originala ili umnoženih primeraka svog dela u zakup, Pravo izvođenja - autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli izvođenje svoga dela, Pravo predstavljanja, podrazumeva da samo autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli predstavljanje svoga dela, što se odnosi uglavnom na scenska dela kao što su dramska, dramsko-muzička, koreografska, pantomimska dela koja nastaju uživo pred publikom, Pravo na prilagođavanje, aranžiranje i drugu izmenu dela, znači da autor ima isključivo pravo da drugome dozvoli ili zabrani prilagođavanje, prevođenje, aranžiranje i druge izmene dela, Pravo prenošenja izvođenja ili predstavljanja dela znači da autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli prenošenje izvođenja ili predstavljanja svog dela u smislu kada se istovremeno javno saopštava delo, koje se izvodi ili predstavlja publici koja se nalazi izvan prostora u kome se delo izvodi ili predstavlja uživo, uz pomoć tehničkih uređaja kao što su zvučnik, odnosno ekran i zvučnik, Pravo emitovanja, podrazumeva da autor, odnosno nosilac autorskog prava ima isključivo pravo da dozvoli ili zabrani emitovanje svog autorskog dela u smislu emitovanja putem radija ili televizije, bilo kablovskim ili satelitskim putem, Pravo na javno saopštavanje, uključujući interaktivno činjenje dela dostupnim javnosti (streaming) znači da autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli javno saopštavanje dela, uključujući činjenje dela dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem na način koji omogućuje pojedincu individualni pristup delu sa mesta i u vreme koje on odabere, Takođe autor ima pravo na satelitsko emitovanje u Republici Srbiji, pravo reemitovanja i kablovskog reemitovanja, pravo javnog saopštavanja dela koje se emituje i pravo javnog saopštavanja dela sa nosača zvuka ili slike. Ukoliko ste autor, bez obzira na umetničku vrednost dela koje ste stvorili (new age rečnikom: kreirali) u zavisnosti od vrste dela uživate neka od navedenih prava. Na kraju treba istaći da iako autorska dela uživaju zaštitu kako je navedeno, ostvarivanje prava prilikom povrede je druga tema, a o njoj u jednom od narednih nastavaka.

U davna vremena na ovim prostorima postojala su tri kreatora. Jedan je bio nemački treš metal bend*, drugi je sam Bog, a treći je modni kreator (iako đavo nosi Pradu). Drugi je kod nas poznat pod raznim sinonimima, a neki od njih su i Tvorac ili Stvoritelj. Ukoliko stojite na stanovištu da je Tvorac stvorio čoveka i sav živi svet na Zemlji kao i kosmos, onda ste pripadnik kreacionističke teorije. Amin, što bi se reklo. Međutim, kako je kreiran internet kao takav i kako se “odomaćio” među širom populacijom istoj je omogućeno i da stvara sadržaj i da ga objavljuje, odnosno da ga čini javno dostupnim. Tako se stvorila grupa kreatora koja pravi sadržaj i od njega može i da zarađuje na razne načine, što nije tema ovog teksta. Dakle, tema ovog teksta je sam termin – kreator, ali i kako on stoji u pravnom poretku. Iako ne možemo sasvim isključiti mogućnost da neki popularni uticajni ljudi na društvenim mrežama imaju sindrom Boga, ovo se, ipak, ne može reći za većinu. Gde je, onda, problem? Ko je kreator (sadržaja)? Prema definiciji sa Vikipedije, iako nam definicija nije ni potrebna, kreator je onaj koji nešto stvara. U ovom slučaju odnosi se na nekoga ko proizvodi sadržaj za društvene mreže. Problem nastaje u širokoj primeni termina koji zakonski ne znači mnogo, ali u praksi, prilikom zaštite prava kreatora nastaje, rekli bismo, bizaran problem. Problem je lako rešiv i leksičke je prirode. Kreator često ne zna da je autor i može pomisliti da njegove kreacije nisu zaštićene po slovu zakona. Nije novost da je ovaj pojam u naš jezik došao iz engleskog, iako je prethodno bio poznat, ali se odnosio na nešto drugo. Danas kada se kaže kreator odmah se pomisli na nekoga ko snima videe za YouTube, Instagram, TikTok, piše blog i slično ili gde god i dokle god može dopreti njegova tvorba. Pojam je u svojoj biti širok, ali i stvar generacijskog opštenja. Ukoliko biste u nekom ruralnijem području prilikom kafanskog razgovora za stolom rekli da ste kreator, verovatno biste morali i da izbegnete glogov kolac. Međutim, ukoliko biste isto rekli na kućnoj žurki verovatno će vam zatražiti profil na mreži da vide šta to kreirate. Slične probleme gubljenja u prevodu imamo i od ranije, da se pretpostaviti – zbog manjka pojma o administraciji i poslovnoj prepisci. Tako imamo nove pojmove za prilog (atačment), prosleđivanje (forvard), odgovor (riplaj) - primera je sijaset i navođenjem ne želimo da opterećujemo ni vas ni nas. Okupili smo se ovde iz drugog razloga. Ko je onda autor? Jasno je da je kreator skoro pa sinonim za autora, a autor kao takav uživa zakonsku zaštitu, tačnije autorsko-pravnu zaštitu u skladu sa Zakonom o autorskom i srodnim pravima. Pomenuti zakon u svom predmetu navodi o čemu se tu radi. Deluje suvoparno, a tako i treba da bude - ali doslovce piše da se njime uređuju prava autora književnih, naučnih, stručnih i umetničkih dela što je autorsko pravo, kao srodna prava i to: pravo interpretatora, pravo prvog izdavača slobodnog dela, prava proizvođača fonograma, videograma, emisija, baza podataka i pravo izdavača štampanih izdanja kao prava srodna autorskom pravu. Takođe, zakonom se uređuje i način ostvarivanja autorskog i srodnih prava i sudska zaštita ovih prava. U daljim tekstovima ćemo razjasniti razlike između autorskog i srodnih prava, ali ono što kreator treba da zna je da stvara autorska dela. Za ovaj tekst dovoljno je reći da zakon autorskim delom smatra pisana dela i kao primer navodi knjige, brošure, članke, prevode, računarske programe sa pratećom tehničkom i korisničkom dokumentacijom u bilo kojem obliku njihovog izražavanja, uključujući i pripremni materijal za njihovu izradu i slično. Takođe, za kreatora je bitno da zakon štiti i  predavanja, govore, besede i slično svrstavajući ih u govorna dela. Dalje, zaštitu uživaju i dramska, dramsko-muzička, koreografska i pantomimska dela. Zaštita muzičkih dela se podrazumava, kao i filmskih dela, gde zakon navodi kinematografska i televizijska dela. Kada smo već kod vizuelnih dela, Zakon o autorskom i srodnim pravima štiti slike, crteže, skice, grafike, skulpture i slično kao dela likovne umetnosti, dela primenjene umetnosti i arhitekture, kartografska dela, planove, skice, makete i fotografije, ali i pozorišinu režiju. Ukoliko kreator smatra da je sadržaj koji je stvorio u nekoj od ovih kategorija ili u više njih, njegovo delo uživa autorsko-pravnu zaštitu. Međutim, postoji jedan bitan preduslov i tu se može povesti religijsko-filozofska rasprava: kreator mora biti čovek. Dakle, šta god da kreator stvara formalno i pravno to je autorsko delo. Iz ovoga proizlazi da Gospod ne uživa autorsko-pravnu zaštitu na kreiranje ljudi, kosmosa, Zemlje i drugog živog sveta, a pitanje je i kako bi to dokazao pred zemaljskim sudom. Ko stvara autorsko delo Uslov da bi autorsko delo uopšte bilo delo, u smislu zakona, je da mora da ga stvori čovek od krvi i mesa koji kaže „jao“ kada mu nešto padne na nogu. Dakle, fizičko lice. Dalji uslov je da delo bude originalna duhovna tvorevina autora (onaj čovek gore koji kaže „jao“ kada mu nešto padne na nogu), izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine – kaže zakon. Originalnost dela je posebna tema, a i tema o kojoj su napisane mnoge knjige. Bitno je istaći da ako vam mačka skače po tastaturi i tako nešto napiše ili je „delo“ stvorila tzv. veštačka inteligencija – to nije autorsko delo i ne uživa zaštitu u smislu ovog zakona. Mačke i mašine nisu ljudi iako su prvi pametniji od ljudi, a drugi pretenduju da to postanu. S obzirom na to da su ljudi odavno posustali, veća je verovatnoća borba mačaka protiv mašina. O autorskom pravu i kako ono štiti autore i „kreatore“ pisaćemo u narednim tekstovima. Do tada ne menjajte blog, na pravom ste mestu. *Bend se piše Kreator **Nije istina da je ovaj tekst pisala mačka ***Pravno gledajući „kreatorsko-pravna zaštita“ ne postoji u zakonskom smislu  

Strah od otkaza i strah od smrti su strahovi koji nas vode kroz život. Ukoliko ovo čitate verovatno ste zaposleni i živi, ali nemojte da se plašite za posao. Što se života tiče, živite što zdravije. Na početku moramo vas upozoriti da se radi o dosadnom pravnom tekstu i potrudićemo se da ga približimo široj publici. Ukoliko zaspite na polovini potpuno ćemo vas razumeti. Ako, pak, zaspite na kraju teksta – svaka čast, upoznaćete se sa delom vaših prava iz radnog odnosa. Takođe i jedno upozorenje povodom teksta. Tekst je informativnog karaktera, iako je zasnovan na zakonu ne smatrajte ga pravnom pomoći već, ukoliko je potrebno, obratite se advokatu ili drugom licu koje je vlasno da vam pruži pravnu pomoć. Radni odnos je zaposlenje Radni odnos se zasniva ugovorom o radu, a prestaje na više načina koji se kolektivno zbirno može nazvati „otkazom“, iako formulacija nije potpuno tačna. Kao i mnogi odnosi u životu, može biti lep dok traje, ali nekada može postati i toksičan. Dok na tržištu rada ima posla, biti otpušten ili dati otkaz može biti dobra promena pogotovo ako ulazak u drugi radni odnos podrazumeva bolje uslove rada. Nasuprot tome, u vremenima ekonomskih kriza manje se daju otkazi i češće dobijaju, a nalaženje novog posla je teže. Navedena relativnost ponude i tražnje za radnom snagom ni na koji način ne derogira odredbe Zakona o radu kojim su uređeni radni odnosi u Republici Srbiji. Takođe, na početku treba istaći činjenicu koja zbunjuje javnost. Rad i zaposlenje nisu sinonimi. Rad podrazumeva šire aktivnosti, dok se pod zaposlenjem podrazumeva samo jedno – radni odnos zasnovan na osnovu ugovora o radu i u skladu sa Zakonom o radu. Tako, radnik i zaposleni nisu isto, jer raditi se može i „na crno“, dok zaposlenje podrazumeva radni odnos i prava koja proističu iz njega. O fenomenu slobodnjaka, danas popularnih frilensera ili onih koji kao preduzetnici rade za drugog, pisaćemo drugom prilikom.  Zakon o radu i radni odnos Radni odnosi su uređeni pomenutim Zakonom o radu (ZOR). Pored toga što ovaj zakon uređuje kako se zasniva radni odnos, uređuje i kako prestaje. Tako, po slovu zakona i članu 175, radni odnos prestaje: Istekom roka za koji je zasnovan, Kad zaposleni navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, ako se poslodavac i zaposleni drukčije ne sporazumeju, Sporazumom između zaposlenog i poslodavca, Otkazom ugovora o radu od strane poslodavca ili zaposlenog, Na zahtev roditelja ili staratelja zaposlenog mlađeg od 18 godina života, Smrću zaposlenog, U drugim slučajevima utvrđenim zakonom. Šta nije otkaz ugovora o radu Istek roka na koji je zasnovan ugovor o radu ne može se smatrati otkazom iako u praksi ima takav karakter. Naime, ugovor o radu na određeno vreme određuje na koji vremenski period je ugovor zaključen i mnogi zaposleni po ovakvom ugovoru otkazom smatraju ukoliko im ugovor ne bude produžen. Takođe, otkazom se ne smatra ni odlazak u penziju. To jeste prestanak radnog odnosa po sili zakona, ali otkaz nije osim ukoliko vaše godine života ne smatrate neprijateljem. Sporazumni raskid radnog odnosa takođe nije otkaz ugovora o radu. To je dogovor između poslodavca i zaposlenog kojim su obe strane saglasne da radni odnos bude prekinut. Praksa, takođe, ume da demantuje, ali o tome drugom prilikom. Smrt zaposlenog ne može biti otkaz jer više nema zaposlenog, odnosno preminuo je. „Otkaz“ je samo kolokvijalni skraćeni pojam za otkaz ugovora o radu. Retko ko će reći „dobio sam otkaz ugovora o radu“, jer je dovoljno jasno o čemu se radi. Otkaz (ugovora o radu) može biti od strane poslodavca i od strane zaposlenog. Ukoliko je od strane poslodavca neko je „dobio otkaz“, dok je u suprotnom neko „dao otkaz“. Otkaz od strane zaposlenog „Ti ćeš meni da daš otkaz? Ja dajem otkaz!“, česta je rečenica u holivudskim filmovima. U Srbiji se ta rečenica može izreći, verovanto u afektu, ali to ne znači da zaposleni više ne mora da dolazi na posao. Zakoni jesu dosadni, ali u njima piše dosta korisnih stvari, koje pri tome i obavezuju, tako da po slovu zakona zaposleni ima pravo da poslodavcu otkaže ugovor o radu, odnosno da „da otkaz“. Međutim, kako bi gornja rečenica bila pravno valjana, zaposleni, nakon što rečenicu izgovori, otkaz ugovora o radu mora da dostavi poslodavcu u pisanom obliku. Pisani oblik znači da mora biti napisano, a da li se radi o pisanju po papiru ili elektronskom poštom za otkaz kao takav nije bitno. Dalje, pisani otkaz zaposleni mora da dostavi poslodavcu najmanje 15 dana pre dana koji je zaposleni naveo kao dan prestanka radnog odnosa, što se zove otkazni rok. Otkazni rok može biti i duži od 15 dana, ali ne može biti duži od 30 dana. Ovaj rok je određen najčešće u ugovoru o radu ili drugom opštem aktu poslodavca (pravilnik, kolektivni ugovor i slično). Dakle, rečenica iz prvog pasusa, kako bi bila podobna za davanje otkaza treba da glasi: „Ti ćeš meni da daš otkaz? Ja dajem otkaz! Sutra predajem pisani otkaz i nakon 15 dana me više nećeš videti!“. Međutim, ovako postavljene stvari nisu zanimljive kao na filmu. Kao što smo videli, otkaz je jednostavno „dati“, ali potrebno je da se ispune određeni uslovi (pisani otkaz) i protok vremena (15-30 dana). Otkaz od strane poslodavca iz opravdanih razloga Kako bi poslodavac zaposlenom dao otkaz odnosno formalno rečeno otkazao ugovor o radu moraju da postoje opravdani razlozi za otkaz. Opravdani razlog mora se odnositi na radnu sposobnost zaposlenog i njegovo ponašanje. Zakon o radu navodi tri opravdana razloga za otkaz od strane poslodavca: ako ne ostvaruje rezultate rada ili nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi – drugim rečima nije dovoljno kvalifikovan za radno mesto. ako je pravnosnažno osuđen za krivično delo na radu ili u vezi sa radom – iako je dovoljno jasno, treba napomenuti da mora postojati pravnosnažna presuda. ako se ne vrati na rad kod poslodavca u roku od 15 dana od dana isteka roka mirovanja radnog odnosa. To se pre svega odnosi na situacije kada je zaposleni otišao na odsluženje, odnosno dosluženje vojnog roka; zaposleni je bio upućen na rad u inostranstvo od strane poslodavca ili u okviru međunarodno-tehničke ili prosvetno-kulturne saradnje, u diplomatska, konzularna i druga predstavništva; privremeno upućen na rad kod drugog poslodavca; u slučaju izbora, odnosno imenovanja na funkciju u državnom organu, sindikatu, političkoj organizaciji ili drugu javnu funkciju čije vršenje zahteva da privremeno prestane da radi kod poslodavca; izdržavaao je kaznu zatvora, odnosno izrečenu meru bezbednosti, vaspitnu ili zaštitne mere, u trajanju do šest meseci (navedeno u članu 79. ZOR). Takođe, razlog za otkaz je i ako se zaposleni nije vratio sa neplaćenog odsustva, odnosno ukoliko mu je radni odnos bio u mirovanju (član 100. ZOR-a). Povreda radne obaveze krivicom zaposlenog Ako ste mislili da ste se izvukli jer ništa od gornja tri niste učinili, pogledajte šta vam se sprema. Naime, poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze, i to u sledećih pet situacija: ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze, ako zloupotrebi položaj ili prekorači ovlašćenja, ako necelishodno i neodgovorno koristi sredstva rada, ako ne koristi ili nenamenski koristi obezbeđena sredstva ili opremu za ličnu zaštitu na radu, ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Otkaz zbog nepoštovanja radne discipline Nepoštovanje radne discipline zaposlenog je, takođe, razlog za otkaz ugovora o radu. Ukoliko zaposleni ne poštuje radnu disciplinu poslodavac mu muže otkazati ugovor o radu u sledećih, spremite se, sedam slučajeva: ako zaposleni neopravdano odbije da obavlja poslove i izvršava naloge poslodavca u skladu sa zakonom, ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad, a to je potvrda lekara u roku od tri dana, ako zloupotrebi pravo na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad, odnosno lažira bolovanje, zbog dolaska na rad pod dejstvom alkohola ili drugih opojnih sredstava, odnosno upotrebe alkohola ili drugih opojnih sredstava u toku radnog vremena, koje ima ili može da ima uticaj na obavljanje posla, ako je dao netačne podatke koji su bili odlučujući za zasnivanje radnog odnosa, ako zaposleni koji radi na poslovima sa povećanim rizikom, na kojima je kao poseban uslov za rad utvrđena posebna zdravstvena sposobnost, odbije da bude podvrgnut oceni zdravstvene sposobnosti, ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Ukoliko ste pomislili „ma, kako će on mene da provali?“ da ste lažirali bolovanje ili bili omamljeni na poslu, treba da znate da poslodavac može uputiti zaposlenog na odgovarajuću analizu u ovlašćenu zdravstvenu ustanovu koju odredi poslodavac. To radi o svom trošku, a radi utvrđivanja okolnosti bolesti ili pijanstva odnosno radi utvrđivanja postojanja navedenih okolnosti na drugi način. Ukoliko zaposleni odbije da se odazove na poziv poslodavca da izvrši analizu smatra se da zaposleni ne poštuje radnu disciplinu, a to je - razlog za otkaz. Otkaz zbog opravdanog razloga zbog potreba poslodavca Zakon kaže da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to u dva slučaja: ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla, prevedeno – radi se o tehnološkom višku i sličnim slučajevima, ako zaposleni odbije zaključenje aneksa ugovora u roku od osam dana. Postupak pre otkaza Kako bi poslodavac dao otkaz zaposlenom u slučaju povrede radne obaveze zbog krivice zaposlenog ili nepoštovanja radne discipline dužan je da prethodno pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da zaposlenom ostavi rok da se izjasni na navode iz upozorenja. Rok je najmanje osam dana od dana dostavljanja upozorenja. Upozorenje mora biti pisano i dostavljeno zaposlenom, a u njemu poslodavac mora da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i navedeni rok. Poslodavac može zaposlenom koji ne ostvaruje rezultate rada ili nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi da otkaže ugovor o radu, ako mu je prethodno dao pisano obaveštenje u vezi sa nedostacima u njegovom radu, uputstvima i primerenim rokom za poboljšanje rada, a zaposleni ne poboljša rad u ostavljenom roku. Kao što smo naveli, zaposleni ima pravo da se izjasni na upozorenje u roku od osam dana. Ukoliko kod poslodavca postoji sindikat, zaposleni uz izjašnjenje može da priloži mišljenje sindikata čiji je član, a poslodavac je dužan da ga razmotri. Ako poslodavac otkaže ugovor o radu zaposlenom u slučaju kada usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (tehnološki višak), poslodavac ne može na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa. Izuzetak je u slučaju kada se radi o osobi sa invaliditetom, a poslodavac joj nije obezbedio posao spram sposobnosti. Međutim, ukoliko pre isteka roka od tri meseca nastane potreba za obavljanjem istih poslova zbog kojih je zaposleni proglašen „viškom“, prednost za zaključivanje ugovora o radu ima zaposleni kome je prestao radni odnos. U kom roku poslodavac može dati otkaz zaposlenom „Sutra da te nisam video na poslu!“, takođe je česta rečenica iz filmova kada poslodavac daje otkaz zaposlenom. Naravno, film je film, a zakon je zakon što kazuje da stvari nisu tako jednostavne. Treba istaći da otkaz ugovora o radu poslodavac može dati zaposlenom u roku od šest meseci od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od godinu dana od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza. Otkaz ugovora o radu u slučaju ako je zaposleni pravnosnažno osuđen za krivično delo na radu ili u vezi sa radom poslodavac može dati zaposlenom najkasnije do isteka roka zastarelosti za krivično delo utvrđeno zakonom. Rešenje o otkazu ugovora o radu Da nije jednostavno „tek tako“ dati otkaz kao u gornjoj rečenici govori Zakon o radu prema kome se ugovor o radu otkazuje se pisanim rešenjem. Rešenje o otkazu ugovora o radu obavezno mora da sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku. Rešenje o otkazu mora da se dostavi zaposlenom lično. Ličnom dostavom se smatra dostava u prostorijama poslodavca, odnosno na adresu prebivališta ili boravišta zaposlenog. Kada poslodavac zaposlenom ne može ili nije mogao da dostavi rešenje, mora o tome da sačini pisanu belešku. Nakon sačinjavanja beleške poslodavac rešenje o otkazu mora da objavi na svojoj oglasnoj tabli kada po isteku osam dana od dana objavljivanja rešenje se smatra dostavljenim zaposlenom. Danom dostavljanja rešenja o otkazu zaposlenom prestaje radni odnos, osim u određenim zakonskim slučajevima ili ako rešenjem nije određen drugi rok. Kada zaposleni primi rešenje dužan je da narednog dana u pisanom obliku obavesti poslodavca ako želi da spor rešava pred arbitrom, odnosno sporazumno u kom slučaju radni odnos miruje. Kada prestane radni odnos poslodavac je svejedno dužan da zaposlenom isplati sve neisplaćene zarade. Ovo se odnosi i na naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa i to najkasnije u roku od 30 dana od dana. Zaštita od otkaza Postoje situacije kada zaposlenom ne može biti otkazan ugovor o radu. Za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu. Bitno je istaći da u ovim situacijama zaposlenom rok za koji je ugovorom zasnovao radni odnos na određeno vreme produžava se do isteka korišćenja prava na odsustvo. Rešenje o otkazu ugovora o radu ništavo je ako je na dan donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu poslodavcu bila poznata trudnoća zaposlene, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta ili ako zaposleni u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa obavesti poslodavca o postojanju navedenih okolnosti i o tome dostavi odgovarajuću potvrdu ovlašćenog lekara ili drugog nadležnog organa. Takođe, poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti na drugi način da stavi u nepovoljan položaj zaposlenog zbog njegovog statusa ili aktivnosti u svojstvu predstavnika zaposlenih, članstva u sindikatu ili učešća u sindikalnim aktivnostima. Zaštita zaposlenog u ovim slučajevima ogleda se i u teretu dokazivanja, odnosno poslodavac mora da dokaže da otkaz ugovora o radu ili stavljanje u nepovoljan položaj zaposlenog nije posledica statusa ili aktivnosti koje se odnose na trudnoću i negu deteta. Otkazni rok i novčana naknada Zaposleni kome je ugovor o radu otkazan zato što ne ostvaruje potrebne rezultate rada, odnosno nema potrebna znanja i sposobnosti, ima pravo na otkazni rok koji se utvrđuje opštim aktom ili ugovorom o radu, u zavisnosti od staža osiguranja, a koji ne može biti kraći od osam niti duži od 30 dana. Otud je „sutra ne dolazi na posao“ lako izgovoriti, ali je teže sprovesti na zamišljeni način. Otkazni rok počinje da teče narednog dana od dana dostavljanja rešenja o otkazu ugovora o radu. Zaposleni može da, u sporazumu sa nadležnim organom kod poslodavca, prestane sa radom i pre isteka otkaznog roka, s tim što mu se za to vreme obezbeđuje naknada zarade u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu. Zaposleni kome je radni odnos prestao ima pravo da od poslodavca zahteva potvrdu koja sadrži datum zasnivanja i prestanka radnog odnosa i vrstu, odnosno opis poslova na kojima je radio. Na zahtev zaposlenog poslodavac može dati i ocenu njegovog ponašanja i rezultata rada u ovoj potvrdi ili u posebnoj potvrdi. Šta nije opravdani razlog za otkaz ugovora o radu Pisali smo o opravdanim razlozima za otkaz ugovora o radu, ali postoje i neporavdani razlozi odnosno razlozi zbog kojih se nekome ne može dati otkaz. To su: privremena sprečenost za rad usled bolesti, nesreće na radu ili profesionalnog oboljenja, korišćenje porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta, odsluženje ili dosluženje vojnog roka, članstvo u političkoj organizaciji, sindikatu, pol, jezik, nacionalna pripadnost, socijalno poreklo, veroispovest, političko ili drugo uverenje ili neko drugo lično svojstvo zaposlenog, delovanje u svojstvu predstavnika zaposlenih, obraćanje zaposlenog sindikatu ili organima nadležnim za zaštitu prava iz radnog odnosa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Holivudske rečenice kojima smo ilustrovali tekst, a govore se u afektu nadamo se da nećete koristiti, kao i da nećete imati potrebe da sve što je sadržano u ovom tekstu iskusite. Ukoliko ipak do toga dođe, pre nego što započnete bilo koju radnju posavetujte se sa stručnim licem.