29.03.2024. ·
8 min

Burnout u IT sektoru: Tihog neprijatelja prepoznaju kompanije, ali ne i zaposleni

HelloWorld
8
Burnout u IT sektoru: Tihog neprijatelja prepoznaju kompanije, ali ne i zaposleni

Prva asocijacija na domaći IT sektor je "dobra plata". Tačno je da je prosečna neto zarada u delatnosti "Računarsko programiranje, konsultantske i s tim povezane delatnosti" u januaru bila skoro 280.000 dinara, odnosno tri puta veća od srpskog proseka, ali ovo ima svoju cenu. Radno vreme je, po pravilu, klizno i duže od osam časova dnevno. Ako sarađujete sa klijentima ili kolegama iz inostranstva, očekuje se da im budete dostupni praktično 24 sata.. Programeri moraju i stalno da se usavršavaju kako bi održali korak sa industrijom koja se stalno menja. Polovina njih je ispred ekrana čak i u slobodno vreme. Rokovi, rokovi, još rokova.

Podaci su  svakako zabrinjavajući. Prema podacima koji su obuhvatili 33.000 programera iz 32 zemlje, čak 40 odsto IT profesionalaca je u visokom riziku od burnouta, fenomena koji Svetska zdravstvena organizacija definiše kao "hronični stres na radnom mestu koji se ne kontroliše uspešno". Isti procenat programera izloženih ovom riziku planira da da otkaz u narednih šest meseci. Skoro dve trećine profesionalaca navodi da je iscrpljeno, i fizički i emocionalno.

Mentalno zdravlje polako, ali sigurno, postaje jedna od važnijih tema unutar IT sektora i u Srbiji. Pošto je ovaj koncept i dalje stigmatizovan u široj domaćoj javnosti - poželjno je i dobro da pričamo o hroničnom stresu i svim njegovim negativnim posledicama.

Programeri retko idu kod psihoterapeuta

Darko Vučurović radi u internacionalnom timu na projektima iz inostranstva. Radno opterećenje koje vodi u burnout vidi kao hroničan problem IT sektora.

"Ne toliko zbog stvarne količine posla (koja je znatna), koliko zbog rokova i sada već standardnog opisa posla. Kada radite od kuće - vi posao neminovno “unosite”u kuću, ni sami ne znate koliko vam je radno vreme, što uglavnom rezultira padom produktivnosti. Manje ste efikasni, pa pokušavate da nadokanadite zaostatak tako što više vremena provodite za računarom. Eskapizam iz ovog ciklusa, na primer gejming nakon posla, bih uporedio sa onim kada izbacite ruku kroz prozor prilikom višesatne vožnje. Vetar vas hladi - ali vam ruka izgori", kaže Darko u razgovoru za HelloWorld.rs.

Izloženost stresu mnogo zavisi od politike firme u kojoj radite, odnosno korporativne kulture, a programeri po njegovom mišljenju stručnu pomoć psihologa ili psihoterapeuta koriste "malo ili nimalo".

"Mislim da žene u IT sektoru češće koriste usluge psihologa. Muškarci su malo infantiliniji po ovom pitanju. Takođe, 'neprogrameri' zaposleni u sektoru (menadžment, na primer) češće idu na terapiju. Programeri to čine retko i ne vole da pričaju o tome", smatra Darko.

Uvek postoji izbor, ali se ne rešava ništa naprečac

Jelena Medarević Košar, psiholog i geštalt psihoterapeut, kaže da je hroničan stres u stručnoj javnosti prepoznat kao važan faktor nastanka mentalnih tegoba, a da se IT po ovome ne izdvaja mnogo od drugih sektora. Odnos prema poslu, njegovim dobrim i lošim stranama, uvek je individualan.

"U današnje vreme stres je prisutan gotovo svakodnevno, u prevozu, na internetu, preko medija i redovnog slušanja tragičnih vesti na TV-u, pa sve do ličnih životnih situacija. Suština je naučiti kako se nositi sa stresom. Ono na šta možemo uticati je naša percepcija stvari i svesni izbor aktivnosti koje nam donose opuštanje, zadovoljstvo, jednom rečju ventil. Takođe, borba za egzistenciju i mnogo vremena provedeno na poslu, ostavlja malo prostora za druge aktivnosti koje bi napravile neki balans”, objašnjava Medarević.

Ako je osnovni izvor stresa na poslu, zaposleni može da, nakon što to prepozna, pokuša da razgovara i tako reši situaciju. Ukoliko to nije moguće, jedna od opcija je da prihvati situaciju kakva jeste. Ako ni to nije moguće, onda da menja posao. Kako naša sagovornica kaže, ovo su tri izbora koja ima, i ne dešava se ništa preko noći, niti naprečac.

"Zaista postoje ljudi koji vole svoj posao ili imaju (psihološku ili neku drugu) podršku na poslu. Ono što iz iskustva rada sa klijentima zaista vidimo je više slučajeva anksioznosti, paničnih napada, depresije, otuđenosti, hipohodrije...Ovo se odnosi i na mlade, javljaju se mahom ljudi starosti od 20 do 50 godina. Puno je razloga za nastanak stresa na poslu: međuljudski odnosi na radnom mestu, odnosi sa šefovima, način života, odnosno manjak slobodnog vremena, lični procesi…", navodi  Medarević Košar za HelloWorld.rs.

Ona smatra da je problem  što se u Srbiji nedovoljno pažnje posvećuje prevenciji stresa.

"Mi nemamo temeljna istraživanja o uticaju posla na nastanak hroničnog stresa. Postoje instituti za mentalno zdravlje, kaoi podrška u domovima zdravlja, ali ako se na razgovor čeka oko dva meseca ili on traje 15 minuta - to nije adekvatno rešenje. Ljudi u zdravstvu nisu odgovorni za ovo, jednostavno ne stižu da se više posvete pacijentima", ističe naša sagovornica.

“Najčešći razlozi zbog kojih se ljudi odlučuju za psihoterapiju su nastali problemi u partnerskim odnosima, postojanje dijagnoze, neželjeni obrasci koji se ponavljaju…Sve su to “okidači” za javljanje psihoterapeutu. Psihoterapija je proces u kom zajedno istražujemo, osvešćujemo, osnažujemo, kako bi osoba postigla željenu promenu, ostvarila cilj zbog kog je tu”, kaže Jelena i dodaje:

"Zato je individualna terapija proces u kom malim koracima pokušavamo da rešimo probleme jedan po jedan".

Milan Žudić sada radi u međunarodnoj kompaniji, u kojoj nema pritisaka, za razliku od prethodnih iskustava dok je radio, kako kaže, u "malim, neorganizovanim firmama" ili dok je bio frilenser. Glavni izvor stresa na poslu su obično kratki rokovi, a posledice su prezasićenje u poslu, odnosno burnout.

"Stres ne stvaraju samo smene od 10+ sati, koliko to čine često nerealni rokovi. Njih zadaju menadžeri, koji možda nisu nikada radili kao programeri. Veći pritisak nastaje u manjim firmama, dok u većim, koje imaju dovoljno ljudi, posao je obično dobro raspoređen. Kada radite u timu koji ima samo jednog 'frontendaša' ili 'bekendaša', vi jednostavno nemate zamenu na klupi, a rokovi ostaju isti", objašnjava Milan za HelloWorld.

Kad ubediš sebe da ni na koga ne možeš da se osloniš

On smatra i da se premalo govori o problemima burnouta unutar sektora, odnosno da je nedovoljan broj programera svestan značaja mentalnog zdravlja.

"I dalje se prečesto problemi samo akumuliraju u našim glavama. Ljudi misle 'proćiće, preživeću, samo da preguram ovaj ili naredni projekat'. To se prolongira od nedelje do nedelje, dok gotovo neprimetno sam sebe ne ubediš da si jedini sposoban, da si najpametniji na svetu, da ni na koga ne možeš da se osloniš, odnosno da sav posao mora da padne na tebe. Ti si onda već duboko zagazio u burnout, a da toga nisi ni svestan. Tada počinješ da “ujedaš” sve oko sebe, trpi i profesionalni i privatni život", kaže Milan.

On navodi i da povratak iz burnouta može da traje godinama, a da programeri u međuvremenu, pošto nisu u stanju da rade "kao nekada", često gube klijente ili pozicije u firmi.

Dobra stvar je što se u IT zajednici polako stvara svest o mentalnom zdravlju.

"Sve više se priča o tome da odlazak kod psihologa nije bauk, da stigma oko ovih pitanja ne sme da postoji, odnosno da je mentalno zdravlje bukvalno najvažnija stvar na svetu", zaključio je Žudić.

Osnivač platforme Benefiti.rs Vladimir Jelić navodi da su kompanije prepoznale značaj ovog pitanja više nego pojedinci.

Ova platforma, koja olakšava HR i Comp&Ben menadžerima da svojim zaposlenima ponude personalizovane benefite, trenutno u ponudi ima preko 200 pogodnosti u više od sedam gradova. Među njima su i usluge koje se tiču mentalnog zdravlja.

"U razgovorima sa HR profesionalcima smo odmah definisali tri stuba usluga koji moraju postojati na platformi: zdravlje, edukacija i porodica. Umesto postojećeg modela, po kom vrh kompanije samo da benefite svojim zaposlenima, koji im možda i ne trebaju, putem Benefiti.rs se zaposlenima dodeljuje budžet, ionda oni samostalno biraju benefite koje žele da koriste. Imaju mogućnost i da ih menjaju u skladu sa afinitetima.. Mentalno i psihofizičko zdravlje nam je visoko na lestvici", naveo je Jelić.

On ističe da kompanije jesu zainteresovane i pokušavaju da animiraju svoje zaposlene, ali veruje da će ova tema tek postati važna.

"Primer je jedan od (tada) potencijalnih klijenata, koji je kao uslov za početak saradnje sa nama tražio da uvrstimo jedan konkretan psihološki centar u naše benefite. Mi smo to veoma brzo uradili, ali je u prva tri meseca samo pet odsto zaposlenih u ovoj firmi zapravo odabralo te usluge. Ljudi i dalje ne razumeju dovoljno ove potrebe, ali sve otvorenije o njima govore", zaključio je Jelić.

HR Business Partner u Inspira grupi Anja Tokić navodi da po iskustvu iz njene kompanije programere najčešće muči perfekcionizam koji dovodi do anksioznosti, odnosno da zaposleni misle da nisu dovoljno dobri.

"Javlja se i imposter sindrom, želja da se dokažu, što posledično dovodi do burnouta. Tu je i veliki broj radnih zadataka koji zahtevaju veliki mentalni fokus kako bi rešili problem."

Na sopstvenom primeru pokazati put do rešenja

Tokić dodaje da se poslodavci protiv hroničnog stresa kod zaposlenih bore, na prvom mestu, interno.

"Kroz prilagođavanje radnog okruženja i posla, broja fokusa, radnog vremena, broja zadataka, obezbeđivanjem adekvatnog odmora. Na drugom mestu je izgradnja zdravih odnosa u firmi - koji podstiču sigurnost, otvorenost, priliku za davanje feedback-a, upravo kako bi pojedinci pod stresom mogli da  zatraže pomoć, da se oslobode radnih zadataka,  slobodno komuniciraju...Naravno, tu su i programi podrške mentalnom zdavlju, od psihoterapije, koučinga, razgovora, do radionica kako da se samostalno bore sa stresom", kazala je Tokić.

Na pitanje kako poslodavac može da ohrabri zaposlene da zatraže psihoterapeutsku pomoć, ona dodaje da otvorena komunikacija ne može nikako naštetiti ni pojedincu, pa ni organizaciji.

"U Inspira grupi imamo program psihološke podrške, u pitanju je rad sa psihoterapeutima, otvoreno se priča o temi mentalnog zdravlja, ne postoji stigma. Sam vlasnik kompanije i šef IT-ja otvoreno pričaju o svom burnout-u, šta su radili u toj situaciji, i tako na svom primeru pokazuju da je sasvim u redu potražiti pomoć, koja je neophodna u tim situacijama..Važno je da oni koji koriste usluge psihoterapije vide da zbog toga ne postoje nikakve negativne posledice, niti će iko misliti da im nešto fali", navodi Anja Tokić.

Oceni tekst

5
3 glasa

8 komentara

Nikola Djukanovic Nikola Djukanovic 31.03.2024.
7
0

Ne treba nam psihoterapeut, treba nam sindikat. To sto imamo malo bolje uslove rada ne zanci da nismo eksploatisani. Ne treba nam da pricamo sa psihoterapeutom da nas zakrpi kako bismo mogli da budemo produktivni do sledeceg burnouta, treba nam vise slobodnog vremena koje cemo moci da provedemo u miru sa porodicom, prijateljima ili na nekom hobiju. Ne mozemo da resimo problem tako sto cemo samo menjati firme (u nadi da necemo opet zavrsiti medju onih 40% pomenutih u tekstu) niti da trazimo neka individualna resenja, treba da se borimo za bolje uslove rada za sve. Lako procente burnouta mozemo da smanjimo na jednocifrenu brojku ako skratimo radno vreme bar na 6 sati, svakako nam je dobar deo posla besmislena administracija, verovatno ni produktivnost ne bi pala (sto ne bi trebalo da nas zanima posto je, kako clanak kaze, zdravlje na prvom mestu). Clanak toboze izrazava zabrinutost za zdravlje zaposlenih da bi nam na kraju izreklamirao platformu i ispricao kako je rad u nekoj firmi sjajan, sve iz perspektive zabrinutih poslodavaca (zabrinutih za produktivnost)

Petar Petar 02.04.2024.
0
2

Džoni, ne treba tebi kraće radno vreme, nego da se ne overcommituješ. Priznaš da nisi senior i da ti treba više vremena da uradiš posao i shodno tome dobiješ i primanja.Nego bi ti da radiš 6h (aktivnih 4h) za 5-7x prosečnu platu, a ostatak vremena da uglaviš 23 freelance projekta pod izgovorom vremena sa prijateljima i dostizanja zen stanja.Druga opcija je da pokreneš svoju firmu i daš zaposlenima (i sebi) 6h radno vreme i uživaš.

Nikola Djukanovic Nikola Djukanovic 02.04.2024.
2
0

Postovani Petre, nije problem u meni niti u jednom drugom zaposlenom. Postoje razliciti nivoi uzrocnosti, ako bi bilo samo do mene moglo bi se govoriti o mojoj individualnoj nesposobnosti ili mom moralnom sunovratu. U tekstu se pominje brojka od 40% zaposlenih, nazalost ovaj broj bi lako mogao da bude mnogo veci i sasvim je izvesno da nije rezervisan samo za IT. Pri takvim brojkamo moramo da zakljucimo da postoji neka drustvena okolnost koja generise ovako velike brojke. U ovom slucaju uslovi rada, tj jako velik intenzitet rada uz vreme koje daleko prevazilazi 40 sati nedeljno. Kako govorimo o drustvenom problemu, a ne o individualnom, vidljiv je uticaj i van samih zaposlenih (u komentaru dole zena pominje probleme koja je imala zbog muzevog posla). Problem bi lako mogao da eskalira do razmera u kojima nece biti bitno ko koliko koga placa. Brojka od 8 sati rada je proizvoljna, mnogi su se za nju pre stotinjag godina borili (i ginuli), nije dosla miloscu "poslodavaca". U medjuvremenu produktuvnost je udesetostrucena, radno vreme je ostalo isto, uz to sto imamo sve vise problema da odbranimo i tih osam sati (cak i ako ne radimo prekovremeno, postalo je normalno da van radnog vremena proveravamo mailove ili kompanijski chat). Ne postoji dobar razlog zasto bi brojka od osam sati i dalje stojala, posao moze da se svede na manje sati (verovatno i manje dana) uz bolju organizaciju (npr uklanjanje bespotrebne administracije i besmislenih poslova). Na kraju krajeva osmocasovno radno vreme je dovelo do vece produktivnosti u odnosu na 10 ili 12 sata rada (katkad i vise). Kako je ovde rec o drustvenom problemu, aspekt produktivnosti (citaj profita) ne bi trebalo uopste da nas dotice (kao sto nije doticao ni radnike koji su se borili za osmocasovno radno vreme pre sto godina), ali kako logika ide i u tom smeru to je argument vise.

Srđan Mitrović Srđan Mitrović 01.04.2024.
3
0

Poštovani, ne BiH se složio sa Vama, u mojoj firmi ima sindikat, što je još tragično, ja sam i predsednik tog sindikata. Problem su poslodavci koji ne razumeju IT kao osnovu za produktivniji rad i smatraju da na IS koje si ti programirao, testirao i administrirao da upravo ti trebaš da čak i radiš na njima iako si ti te IS dizajnirao da olakšaš rad administraciji, i ako poslodavcu kažeš da to nije tvoj posao on naravno to i ne uvaži, šta ti drugo preostaje nego i da kuckaš umesto nekog koji "ne zna" da radi. Klasičan primer sagorevanja na posao. Moja firma se bavi uslugom u saobraćaju, mojim programiranjem dizajnirao sam program za prodaju voznih karata, nije malo to direktoru nego mi naređuje i da prodajem karte jer zaboga drugi "ne znaju". Ili kad IT treba da da APR u završni račun ili kad treba da obračuna poresku amortizaciju ili kad treba da uradi platu jer je neko pobegao na bolovanje. Zbog pregorevanja dobio sam anksioznost i već tri godine pijem ksalol. Nikako da IT radi šest sata to je nemoguće nek crkve sa 10+ nema prekovremeni to ti je u opis posla. 

Nikola Djukanovic Nikola Djukanovic 02.04.2024.
1
0

Postovani Srdjane, upravo ste opisali zasto nam je potrebno "ubedjivanje" sa poslodavcem na nivou koji nije individualni. Treba nam sindikat koji ima zube, koji je spreman i na radikalne akcije ukoliko zahteve nema ko da cuje, a mislim da ima arsenala na raspolaganju od tradicionalnih (obustava rada) do "strucnih" (npr blokiranje poslovnih mailova, obustavanja produkcionih servera ili nesto kreativnije). Poslodavac nije vas feudalni gospodar da morate da sledite njegova naredjenja (cesto se mesa u sam posao sa slabim ili nikakvim tehnickim znanjem, jos jedna stvar kojom bi sindikat mogao da se bavi je i osiguravanje da u radu postoje eticki i profesionalni standardi). Sa vama je sve u redu, lekovi i psihijatar mogu da vam donesu trenutno olaksanje, ali za potpun oporavak potrebna je promena nacina rada svih nas. Nece svet stati ako neki proizvoljni rok ne bude ispunjen ili ako neko zbog necije greske ne bude mogao da dobije neku uslugu ili proizvod u roku od par sekundi, vase zdravlje je vaznije od toga, a neretko negativno utice na vasu okolinu, kako je pomenuto u komentaru ispod.

Nina Nina 02.04.2024.
1
0

Moj suprug radi na visokoj poziciji u jednoj kompaniji, sa dvoje male dece, svojim stresnim poslom ja sam zavrsila na ksalolu, doduse izvukla sam se. Jednostavno od njega posao previse zahteva i sve je na meni. Taj posao crpi coveka.On krene ranije da radi da bi pre dosao kuci al dzaba kad drugi rade i u 18h i mora da pogleda, gde je tu porodica.

A koji su simptomi A koji su simptomi 03.04.2024.
1
0

Kako prepoznati da smo "izgoreli"? Valjda covek treba da prepozna pa da ode kod doktora... Ni jedna recenica kako se to programer oseca .. nije samo da je malo umoran i nema energije. Toliki tekst a nista o tome. A poenta teksta idite kod psihologa. Moj slucaj je da u zadnje vreme ne mogu da programiram, odmah se unervozim kada sam uz tastaturu, osecam uznemirenost i onda krece odlaganje obaveza.. Idem na youtube i stalno otvaram vesti raznh portala na 5 minuta kao da ne znam sta vazno treba da procitam. Teze i sporije ucim iako imam zelju i znam svoje obaveze. Cak i laksi zadaci mi padaju tesko. Uzeo sam odmor preko vikenda ali nije bas pomoglo u ponedeljak ujutru se sve vratilo na staro. Kako da znam o cemu se radi? Mozda nije burnout.

Nina Nina 03.04.2024.
0
0

Kod kog doktora ici i koji je lek? Ja prodjoh 3 psihijatra, oni samo daju lekove, cak mislim da su i sami na njima, sad vec umem da prepoznam. Lek mozda na mesec-dva, prodjoh 3 psihologa, svaki pomogne donekle, limitirani su i oni, uglavnom pomogne ti onaj ko ima slican problem. I to vidis po njima kad vise ne znaju sta da ti kazu. Na kraju samo sam sebi mozes da pomognes i to je jedini put.

Iz ove kategorije

Svi članci sa Bloga