Dok istraživanja pokazuju da oko 30 odsto IT stručnjaka ne želi da bude na menadžerskim pozicijama, iskustvo Subotičanina Nemanje Todorovića Šilija, zaposlenog u „Inspira grupi“, vrlo analitički objašnjava razloge zbog kojih mnogi stručnjaci biraju da se vrate u operativne uloge. Njegova priča pokazuje koliko je zahtevno balansiranje između menadžerskih zadataka i privatnog života, ali i koliko je važno imati podršku poslodavca u takvim odlukama.
Todorović Šili je u „Inspira grupu“ (tada „Infostud grupu“) došao 2017. godine i bio produkt menadžer u „Polovnim automobilima“, gde je radio do 2020. godine, kada prelazi u „4 zida“, takođe kao produkt menadžer. Titulu koordinatora produkt menadžmenta dobio je 2021., a krajem iste godine postao je šef produkt menadžmenta.
„Prvo mislim da je procenat od 30 odsto IT-jevaca koji ne žele da budu na menadžerskim pozicijama u praksi znatno veći. Smatram da jako veliki procenat kompanija ne dozvoljava takozvani down grade, odnosno silazak na poziciju niže, jer se u tom momentu često dešava i razilazak. Smatram i da veliki broj ljudi ne želi to da kaže, jer bi za njih to značilo ujedno i odlazak iz kompanije“, kaže Todorović Šili u razgovoru za Hello World.
On objašnjava da većina IT stručnjaka u početku gleda ka menadžerskoj poziciji, bilo zbog novca, karijere, osećaja moći ili ega, ali da mnogi nisu svesni da prelazak na šefovsku funkciju zapravo znači i odricanje od operativnog posla koji su radili do juče.
„Mogu da zamislim da je programerima, odnosno šefovima IT-ja, malo lakše, i da je tu procenat manji, zato što programeri i dalje imaju tu mogućnost da nešto sami prave, proizvode, u takozvano, slobodno vreme. Ljudi u produktu, koji je najbliži IT-u, ne mogu nešto da naprave, oni mogu da dobiju ideju, ali i dalje trebaju programeri koji će to da naprave“, kaže on.
Na menadžerskim pozicijama, dodaje, fokus prelazi na strateške ciljeve i sagledavanje šire slike biznisa.
„To u mom slučaju, ali i u slučaju nekih ljudi koje znam, traje između godinu do dve dana upoznavanje sa tim i sagledavanje toga, i to ti u jednom momentu postane biznis as usual“, smatra Todorović Šili.
Međutim, kako ističe, tada nastupa ključna promena – većina operativnog posla svodi se na rad sa ljudima.
„Tada se događa da veliki procenat tvog operativnog posla postane bavljenje ljudima, i ljudi onda shvate da možda menadžment pozicija nije za njih. Jer bavljenje ljudima je potpuno drugi posao – ja tebi treba da dajem i pozitivan i negativan fidbek. I da te hvalim, i da ti skrećem pažnju, i da znam kada da te pustim, i da znam kada da te ne pustim da grešiš“, objašnjava.
Upravo to, kaže, predstavlja najveći izazov – balans između tima i ostatka biznisa, odgovornost koja se širi, kao i potreba da se u hodu prepoznaju i rešavaju problemi.
„Moraš da se prilagodiš svakoj osobi u timu, jako dobro balansirati, jako dobro znati ljude. Biti zapravo i psiholog. Moj najveći problem jeste što to moraš da radiš u trenutku i nemaš vremena da rekapituliraš određeni razgovor“, navodi Todorović Šili.
On naglašava da mu nije teško da bude šef, niti je odustao od toga zato što to ne želi da nauči, već zato što smatra da je taj proces za njega predug i da može doneti više štete nego koristi.
„Jednostavno, u ovom momentu, smatram da je prevelika šteta i za biznis, i za mene da ostanem na poziciji šefa, zato što za vreme koje je meni potrebno da naučim, da savladam te neke stvari, mogu mnogo više štete da donesu i biznisu, i meni. Sa druge strane i tim ispašta, jer ima nekog šefa koji ima određenih poteškoća sa nekim segmentima menadžmenta“, kaže naš sagovornik.
Dodaje da veliki deo njegove odluke ima veze i sa privatnim životom.
„Moj lični razlog, zbog kog smatram da je ova odluka bolja, jeste što imam dvoje male dece, jedno dete od tri godine, jednu bebu od šest meseci, i moje dodatno psihičko ulaganje, u razmatranje, razumevanje i tražanje rešenja ovih problema na poslu, mene jednostavno jako troši. To ugrožava moj privatan život, moj odnos sa decom i odnos sa mojom ženom, zato što razmišljaš onda o ovome i van radnog vremena i nisi, pod znacima navoda, ’nikad kući’“, napominje.
Smatra jako važnim i da podrška kompanije u njegovoj odluci nije izostala.
„Ja sam i dalje vršilac dužnosti, odnosno, nisam instant smenjen sa moje pozicije, znači da nisam imao akutnih problema u radu. A Branislava Gajić, koja je i jedna od osnivačica Inspira grupe, koja je meni nadređena, imala je mnogo razumevanja za moju odluku, da je meni ovaj deo rada sa ljudima postao težak“, navodi Todorović Šili.
Kako kaže, Gajić mu je ukazala na uočene šablone propusta, ali i ponudila otvoren razgovor o njegovom daljem razvoju.
„Ona je bila puna razumevanja, u potpunosti razume zašto sam doneo tu odluku, i u potpunosti razume moje pokušaje, odnosno, identifikovanje potencijalnog puta, kako ja tu stvar da rešim“, ističe Todorović Šili.
On ističe da je najvažnije da ostaje u firmi i da će nastaviti da radi na poslovima u kojima je dobar, ali i da će kroz privatni život i odnos sa decom učiti i unapređivati veštine rada sa ljudima.
„Smatram da je jako veliki procenat ljudi na šefovskoj poziciji iako to ne želi, zato što ne smeju da obave ovakve razgovore sa svojim nadređenima, jer će takav razgovor u velikom broju slučajeva direktno značiti i promenu kompanije, a možda neki ne žele da promene kompanije, kao što ja ne želim da promenim kompaniju jer mi je u njoj super“, naglašava Todorović Šili.
Kao ilustraciju, navodi primer prijatelja iz druge velike kompanije koji je dobio otkaz nakon što je rekao da više ne želi da bude šef.
„On je radio sa ljudima od 20 i 60 godina i taj jaz u razlici u godinama jednostavno ne može da savlada, zatim, bolovanja, pozivi van radnog vremena, itd. Oni su mu rekli, parafraziram – ’Mi u ovoj kompaniji gledamo samo napred, ako ti nisi spreman da gledaš napred, izvoli otkaz’ i to je to“, zaključio je naš sagovornik.
0 komentara