11.10.2021. ·
16 min

Darko Dražović: Кada ti govno-filter postane standard duže od mesec dana, vreme je da potražiš stručnu pomoć

Nastavljamo naše aktivnosti koje za cilj imaju skretanje pažnje na važnost očuvanja mentalnog zdravlja zaposlenih u IT industriji i osnaživanje IT-jevaca da se ne stide da potraže stručnu pomoć. Akciju smo počeli nedavno održanim vebinarom, a sada slede intervjui u kojima će nam sa jedne strane IT-jevci predstavljati lična iskustva sa ovom temom, a sa druge strane razgovaraćemo i sa stručnjacima za ovu oblast koji će našim čitaocima davati konkretne stručne savete.

Seriju tekstova otvaramo razgovorom sa Darkom Dražovićem. Darko je jedna od omiljenih ličnosti u IT zajednici, koja svojim britkim i duhovitim načinom izražavanja na društvenim mrežama skreće pažnju i jasno poentira kada su u pitanju neka veoma važna pitanja vezana za IT zapošljavanje. On je i jedan od retkih IT-jevaca koji je u svojim objavama pokazao da se ne boji da podeli lična iskustva kada je u pitanju mentalno zdravlje i traženje stručne pomoći, pa nam je zato veoma dragocen sagovornik. Verujem da nisam jedini koji je jako tužan što se Darko odlučio na privremeni samoegzil sa društvenih mreža, pa dok svi čekamo da se vrati, pročitajte šta je sve imao da mi kaže ovom prilikom.

  • Sa jedne strane se puno priča o odličnim uslovima rada u IT-ju (keš, kolica, laganica) i imamo osećaj da svi danas žele da rade samo to. Sa druge strane, u privatnim razgovorima zapravo čujemo dosta zabrinjavajućih stvari koje kvare tu idealizovanu sliku. Da li misliš da su IT poslovi stresniji od drugih, šta je prava istina?

Prava istina je da IT poslovi nisu ništa manje ili više stresni od bilo kog drugog posla, nego mi gledamo na to iz našeg IT mehura te je nama naša muka najveća na svetu. Jedino što ja vidim kao neku dodatnu kvaku koju možda nemaju druge profesije, a koja može uticati na to da je naš posao zaguljeniji po telo od drugih jeste mnogo sedenja – cenim da naš organizam nije baš projektovan za toliko sedenja – višak sedenja utiče na cirkulaciju, kičmu a sa ta dva ide ceo spektar problema od fizike do psihe…pa još ako ste i IT paljevina – a ogromna većina ajtijevaca se baš debelo loži na posao koji radi nekad to sedenje ode i na „ceo dan na dan pa tako nekoliko dana do nekoliko meseci“ organizam plače i vrišti, kako hardver tako i softver - videćemo šta će biti kad to sve dođe na naplatu nekad kad omatorimo.

  • Šta se može smatrati glavnim uzrokom za pojavu problema sa mentalnim zdravljem u IT svetu, da li misliš da postoji nešto specifično što IT izdvaja od ostalih kada su faktori stresa u pitanju?

Ako izuzmemo ovo što gore napisah vezano za previše sedenja i domino probleme koje to nosi sa sobom možda bi se moglo navesti da je IT – rupa bez dna.😊

Ono što znaš danas već sutra je zastarelo, moraš stalno da učiš i uvek je to što znaš malo, uvek ima nešto što ne znaš, a treba ti sad i odmah, te se vazda kolebaš oko sopstvenog znanja i nikad nisi siguran da je to to, pa sve i da jeste. Učenje novih stvari je samo po sebi zanimljivo pogotovo ako te to što učiš zanima - ali kad preraste u obavezu onda postaje opterećenje, a konstatno opterećenje je samo po sebi dobro seme za kasnije bagove čovečjeg softvera. To „znam, ali moram još, jer ovo nije dovoljno“ mislim da je glavni okidač što se same IT struke tiče. Imaju to i druge struke ali pretpostavljam da je u IT-ju najizraženije jer su promene brze i česte.

  • Šta je tebi najstresnije u tvom poslu?

Baš ovo što pomenuh u prethodnom pitanju - a u razgovoru sa drugima iz te sfere izgleda da većinu isto muči, kad nešto što bi trebalo da znaš ne znaš ili znaš polovično ili čak i znaš dobro, ali misliš da znaš polovično (guglati Sindrom prevaranta), a pri tom to nešto treba da se uradi odmah i sad – dakle ta neka kombinacija nesigurnosti, odgovornosti i rokova... To je nešto što generiše trenutnu i kratkotrajnu presiju na psihu, pogotovo još ako imaš podosta znanja ili si senior i svi očekuju od tebe da si bogotac svemira, a ti recimo padneš na tako nekoj glupoj sitnici sa kojom nisi radio, a treba za sad-i-odmah, a od tebe se očekuje da je znaš u sitno crevce...pa još ako to nešto može da unakazi sistem, projekat na kojem se radi i proizvede neku katastrofu - ihaaaa. Tu se iz vatre rodi inicijalna dobit koju shvatiš kasnije – čisto znanje ali je trenutni stres koji nekad i nije baš lak „za hendlovanje“.

  • Da li možeš da podeliš sa nama neke konkretne primere/savete kako se ti boriš sa situacijama koje izaziva čuveno „dinamično radno okruženje“?

Nažalost ovde ne mogu da dam neki smislen odgovor jer iako deluje neprirodno i kao lajfkouč bulšiting - do sad ja lično na poslu nisam imao ni jednu raspravu, svađu ili neslaganje sa kolegama (imao sam sa ženom ako može da pomogne). Što se tiče IT sfere, za ovih 15-tak godina koliko tu radim - imao sam ukupno tri IT poslodavca i ne znam ko je bio bolji od koga i gde sam imao bolje kolege, pa nije ni bilo tu neke rasprave tipa „ja sam u pravu, a ti nisi i ovo moje je bolje, a ovo tvoje je govno“ – ali kad bi bilo tako nekih nezgodnih situacija kontam da bi to MORAO biti verbalni rat činjenicama i dokazima a ne bukom i proseravanjem i sličnom orlićijadom...ti tvrdiš da si ti u pravu ja tvrdim da sam ja...hajde da „bacimo na papir“ sve pluseve i minuse i uporedimo, pa ako smo tu pristrasni hajde da potražimo treće mišljenje...te bi iz toga trebala da se rodi konkretna korist.

Po pitanju rokova iliti tih „dedlajnova“ toga uvek ima u poslu, ali nije da se to obavezno treba gledati kao stresna situacija, tj bar ja tako mislim – imaš zadatak koji mora da se završi do tad i tad – udri, završi, bez palamuđenja. Problem je ako su ti „dedlajnovi“ učestali i nerealni - nastali ili pod suludim obećanjima klijentima od strane tima koji prodaje ili reklamira, ili jer je jednostavno uprava firme neorganizovana banda raspala pa misli da njeni zaposleni obožavaju konstatni rad pod pritiskom...ali kontam i nadam se da su u pitanju promili.

Nekada i sada - HelloWorld.rs

  • Da li misliš da se u IT-u normalizuje taj osećaj preopterećenosti? Da li stalna potreba za učenjem i usavršavanjem i u radno i u privatno vreme može da bude loša stvar?

Nema tu neke normalizacije ili nenormalizacije, to je normalan tok događaja. U startu si imao mali broj ljudi koji znaju posao, vremenom je taj broj ljudi narastao, nabildovao se znanjem, uveo neku automatizaciju u rad, proširio portfolio znanja i tehnika, a na sve to pojačao se broj IT firmi, a plus i na sve to postoji velika mogućnost rada gdegod u svetu daljinskim putem...imaš posao gde se zbog ovog ili onog razloga raspadaš konstantno - daš otkaz i pređeš kod drugog jer IT firmi ima sad dosta - ili čak radiš za samog sebe preko tih nekih fensi platformi tipa TopTal i slični. Trenutno mislim da tu beneficiju ima samo IT struka u Srbiji, a pitanje je do kad će je imati s obzirom na neke genijalne odluke iz državne kuhinje.

Stalna potreba za usavršavanjem je sarma sa malo više mesa, dobra jer ne tapkaš u mestu, bilduješ mozak, unosiš dinamiku u svoj rad, biće ti i veća plata, bićeš cenjeniji na poslu i uostalom osećaš se bolje kad znaš više...loša - jer to što si naučio vazda nije dovoljno i to da „nikad nećeš naučiti sve iz toga-i-toga i uvek ima neka dodatna caka koju nisi znao“. Кonkretno mislim da je 75% plus a 25% minus – a minus postaje onog trena kad umesto zadovoljstva učenje postaje obaveza.

  • Кako napraviti balans između privatnog i poslovnog života? Da li si ti uspostavio tu granicu?

Ja nisam uspostavio tu granicu niti znam kako je uspostaviti iako ne postoje presije niti cimanja sa posla van radnog vremena. Ne znam da li je slučaj kod drugih ljudi, kod mene je da ako ima nešto što treba da uradim i zavisi od mene u mozgu ostaje onaj standardan bag kad se legne u krevet „a mogao sam ovako, a mogao bih onako, a vidiš kako li bi bilo kad bi ovako, kako li bi bilo kad je onako“ ili mimo posla – „a vidiš, imam vremena, mogao bih danas da naučim ovo, mogao bih danas da vidim kako onaj program radi, dignem kod sebe okruženje i isprobam“ – što bi naš narod rekao „ne da ti đavo mira“. Jedini period kad ja lično mogu mentalno napraviti junačku granicu između ta dva je kad odem na godišnji odmor, totalna promena i okruženja i prostora, more ili neka priroda ispred, sunce iznad, porodica pored – sve ostalo, tupav sam tu oko postavljanja granica uprkos „Blic žena“ tona uputstava sa svih strana kako to rešiti.

  • Кako prepoznati potrebu da se potraži stručna pomoć? Кada misliš da je pravi trenutak?

Кad si u problemu i u (znao ili ne znao, priznao ili ne priznao) depresiji sve gledaš i propuštaš kroz govno filter, sve je bezveze, sve i da gledaš u najlepšu i najmirišljaviju baštu na svetu sa najlepšim cvećem ikada zasađenim u njoj – ti vidiš samo bube i krpelje koji su ispod tog cveća i razmišljaš o lajmskoj bolesti i tome da su se tu kerovi pokakili. E, čim shvatiš – a tu je glavni problem kako to shvatiti, da ti govno-filter postaje standard duže od mesec dana, da je sve crno, patnja i raspalo i da nema rešenja – vreme je za potražiti pomoć. Padovi su normalni, desi se nešto u životu, nešto te „trigeruje“, budeš psihički ubijen danas, sutra, ove nedelje, pa i sledeće nedelje, malo popusti, malo pojača ali po meni, ne znam da li je „psihijatrijski opravdano“ ako to sve traje mesec dana i više – vreme je.

  • Opiši nam tvoje iskustvo sa traženjem stručne pomoći i šta misliš da ti je najviše bilo od koristi u tom procesu?

Кod mene je to bilo malo uvrnutna situacija kad sam bio u problemu, nisam siguran da je merodavna drugima - a bio sam na „vreme je da okončam više patnju, ovo nije mesto za mene, ne pripadam ovde i ovo mora da stane što pre, moram da se ubijem i prekinem ovu patnju u ovom životu“ a pri tom sam još na psihijatriju i psihologiju gledao kao na najprevarantskije struke ikada – „neki baja ti rekne da legneš na krevet, umesto da ti da odgovori postavlja ti nova pitanja i na kraju ti kaže da ti je to sve zbog detinjstva i roditelja i to ti naplati papreno i vidimo se sledeće nedelje“. Кod mene je bila situacija – hajde baš da vidim kako to palamuđenje izgleda iz prve ruke, svakako ću se ubiti, baš me zanima šta će mi reći zbog čega je sve ovo.

Preko grupnih kupona otišao kod psihijatra koji je dao najjeftiniju ponudu – a to je bilo nešto oko 1000 dinara i igrom prilika sam naleteo na psihijatra koji je radio pri vojsci i to u vreme rata – dakle naslušao se svega i svačega, sedeo, istina pričali smo stvarno o svemu i svačemu i o detinjstvu i o roditeljima i o samoubistvu i o deci i na kraju se dotakli priče o mojoj kilaži, ja mu rekao da ne jedem mnogo a gojim se i to mi niko ne veruje, on mi rekao – ja ti verujem idi kod endokrinologa i pomeni mu termin insulinska rezistencija (IR) a evo ti lekovi koji će da piješ dok ne vidiš sa njima kako i šta, zakazao, otišao, testirao se, imao (i imam) IR, dobio neke lekove da pijem za jetru i posle dve nedelje nov čovek, posle mesec dana ponovo rođen. Кod mene je bio problem to, kod nekog drugog će biti nešto drugo, ali bitno je znati da postoji velika šansa da se „govno filter“ ukloni iz očiju, mozga i srca, ali naravno treba biti realan pa reći da postoji šansa da će trebati doosta vremena, živaca ali i para dok se ne reši.

I sad sam u problemu i dalje nisam pod vinklu i daleko sam od vinkle – ne crnom i apokaliptičnom kao tad i samoubistvo nije ni u tragovima u mom mozgu - ali 24/7/365 pritisak oko pandemije, manjak fizičke aktivnosti, kilaže za čije rešenje nisam karakter, teško shvatanje toga šta li nas čeka u budućnosti, a pogotovo šta li čeka moju decu u budućnosti, pravi novi teren za obraćanje psihijatru, doduše još uvek nije vreme za posetu psihijatru jer kod mene pad traje ne duže od nedelju dana i posle se oporavim – ali sad imam svest o tome da ipak to nisu prevaranti i da im treba doći na crtu čim spoznam da sam u problemu.

  • Кoliko je briga o mentalnom zdravlju zadatak HR-a i menadžera u kompaniji, šta bi njima poručio?

Pat pozicija i mislim da treba gledati stvari malo i njihovim očima – ako imaš psihički problem on je samo tvoj ali ima uticaja i na sve ostale oko tebe kao i na sam posao. Oni konkretno najviše što mogu da urade jeste da omoguće da čovek koji se požali na psihičke probleme dobije psihijatrijsku pomoć o trošku preduzeća ili ako je baš loše i oseća da taj dan ne može da radi - dobije slobodan dan – ali to iziskuje i poprilične troškove za samo preduzeće, a nije da baš sva preduzeća grcaju u novcima, plus treba uzeti u obzir i veliku mogućnost zloupotrebe...a naravno, ako se ima sredstava i ako se ima poverenja, to bi bila idealna varijanta podrške.

Možda najviše što mogu da urade, a da nije neki veliki trošak jeste neki vid edukacije pa makar u vidu neke interaktivne video/fleš prezentacije koja mora da se odgleda jednom godišnje ili prilikom „onbordinga“ – gde će se ukazati na to da se i takav vid poremećaja ili bolesti „kod nas u firmi vidi najnormalnije i kao i bilo koja druga bolest“, kako se može uočiti takav problem (dosta ljudi i ne zna da ima psihičke probleme) - uz neka uputstva šta raditi „ako“, kome se obratiti, kako se obratiti i slično.

Konflikt na radnom mestu - HelloWorld.rs

  • Šta misliš o programima psihološke podrške na radnom mestu kao benefitu za zaposlene?

U doba kad zbog pandemije, zaključavanja, izolacija, „socijalne“ distance, „da li ću zaraziti i ubiti ove moje stare“ i ostaloga što nam ovo novo ludo doba donosi – mislim da se može primeniti ona krilatica, doduše malo izmenjena - „neki ljudi imaju psihičke probleme, a neki još nisu bili kod psihijatra“. Ljudi su mimo standardnih sad pod ovim „premijum” stresom po ceo dan, te program psihološke podrške ne da je potreban nego je zlata vredan. Vidim na Linkedinu da neke firme baš ulažu u takav vid podrške, nemam šta tu da dodam sem kapa dole i naklon do poda.

  • Priča o mentalnom zdravlju je još uvek priličan tabu, naročito na našim prostorima i ovoj temi se često prilazi sa omalovažavanjem. Dobili smo konkretno pitanje jednog našeg korisnika: Šta da radim kada u timu postoji kolega koji se podsmeva razgovorima o mentalnom zdravlju?

To su oni standardni „sve je to u tvojoj glavi“, „idi na selo i motiku u ruke“, „fali ti seksa zato je to“ i slični pristupi onih koji sve znaju, ali treba imati u vidu da se javno i otvorenije o tom tipu problema sa čovečjim softverom priča tek od skoro, možda u poslednjih 5-6 godina tako da je to i dalje kod nas „novo“, promeniće se to, samo treba vremena.

Šta da radim sa takvim kolegom? Ako mene pitaš – bukvalno i apsolutno ništa! Pusti ga, nisi tu ni da ga obrazuješ, a pogotovo da se prepireš sa njim „postoji li ta bolest ili ne“, osmehni mu se, tu mu temu ne pominji više i to je to, ako on tvrdi da je to glupost, izmišljena, novokomponovana bolest i slično kaži mu da je u pravu i promeni temu. Modifikovani gandijevski otpor.

  • Da li imaš neki savet za introvertne osobe koje su pod stresom, a imaju problem da to iskomuniciraju kolegama i nadređenima na poslu?

Nemam. Stres je univerzalan, nije vezan za introvertnost i ekstrovertnost i moraju se sa njim izboriti i jedni i drugi kako znaju i umeju ili će se desiti zamor materijala.

  • I za kraj, šta ti je stresnija pomisao: tim bilding na kojem pijemo i slikamo ili Rimot Sikret Senta koji poklone ostavlja na kućnom pragu? 😊

“Vidiš, to je odlično pitanje“ – dosta se zezam na temu prisilne socijalizacije i to kad mora ili u najboljem slučaju treba da se ide sa kolegama na te fensi radničke sportske igre - od kojih neke kolege gotiviš, neke ne, neke čak i ne poznaješ, neke znaš ko zlu paru...pa kao idemo da se bolje upoznamo dok igramo skvoš i raftingujemo Tarom pre Eskejp Ruma, naravno preko vikenda ili posle radnog vremena... Ja to kao introvert vidim otprilike kao ono kad sam bio klinac i u svojoj sobi gledam moj omiljeni crtani koji sam jedva dočekao - na jednom od dva kanala koje imamo na crno-belom EI NIŠ televizoru, dođe iz ko zna gde neko kevino ili ćaletovo društvo - pa onda keva dođe u sobu i istera me takoreći govnjivom motkom iz sobe „da izađem i da se pitam sa ljudima“ i onda ja izađem iz sobe ko na streljanje da idem, pa onda ide standardni ful-stek paket koji ide uz evo-ti-čokolada plagin „velik momak, imaš li devojku a, vreme ti je“, „desi mali prčiš li šta tetkuliti“, „vide koliko porastao znam ga gok je je volki bio“, ištipaju me po obrazima i slična šablonija tog vremena a meni u glavi samo „pusti me u tri lepe :(){:|:&};: i ti i ova tvoja čokolada i što sam porast‘o - pa mor'o sam šta ću, oooo kad će ova patnja da se završi, Gospodi pomiluj, samo hoću u životu da gledam crtani u 7 i 15 zar malo od života tražim“ 😊

Po pitanju tim bildinga, u nekom mom idealnom svetu – firma je ta koja će samo biti podrška jednom ili toliko-i-toliko puta godišnje….ako se troje ili više ljudi iz tima ili firme dogovore da hoće da se bave nekom zajedničkom vanposlovnom aktivnošću, a sad da li je to rafting Tarom, stoni tenis, čišćenje smeća po rečnim tokovima, humanitarna aktivnost, ersoft, šahovsko prvenstvo, štagod – neka bude na tim ljudima i kako njima prija, ne na firmi – ona neka podrži ako hoće i može, a ako neće i ne može - i ne mora, snaći ćemo se sami.

Oceni tekst

255 osoba je glasalo prosečna ocena: 5
Bojan Stanković Bojan Stanković

Marketing strateg na sajtu HelloWorld.rs. Uvek u potrazi za rešenjima koja će olakšati život IT-jevcima u oblasti zapošljavanja. Politikolog na papiru, digitalac u duši. Voli da analizira, segmentira, meri i testira. Veruje u moć iskrenog razgovora, kao univerzalnog alata za sve probleme. Privatno sluša i gleda samo hitove, žanrovski neinhibiran.

6 komentara

Ivan Ivan 13.10.2021.
0

Pozdrav.Darka znam sa Linkedin-a, veoma duhovit momak. Ja sam IT-evac po obrazovanju, a sada se bavim nekim drugim projektovanjem, u masinstvu, no slicne su teme za svakog inzenjera.Prokomentarisao bih samo te teambuilding-e. Karakteristicne su za IT, i mislim da su u velikom broju slucajeva to preforsirani dogadjaji. Mislim da je zaista malo verovatno da ce se svako sa svakim gotiviti u nekoj vecoj zajednici, ali u isto vreme da to tako i ne treba da bude. Dovoljno je da covek ima osnovni profesionalni pristup svojim obavezama i da sukob misljenja na poslu ne shvata licno.Van radnog vremena, mislim da svako treba da ima svoj mir, na nacin koji sam sebi odredi. Forsiranje neke preterane ljubavi moze biti samo kontradiktorno.Hvala na tekstu. Pozdrav.

Bogdan Bogdan 13.10.2021.
0

Ukupan napor uložen u učenje treba podeliti na učenje struke, što većina i radi, i na učenje o sebi. Kako se ponašamo, kako reagujemo, kako rezonujemo... To nam je Draža rekao vrlo slikovito kroz priču o filteru. Lako je reći - ja sam asocijalan ili ja sam introvert, ali to je uglavnom izgovor da se na tu temu ne uradi ništa. Tu mogu da pomognu HR-ovi i to treba raditi kontinualno, a ne tek kad upadnemo u problem.Jedna druga stvar koja se ne pominje, a mislim da je važna za mentalno zdravlje i dobru atmosferu na poslu, jeste lični (i profesionalni) integritet. Vrlo često vidim da ljudi nisu sposobni za konstruktivan konflikt i za transparentno deljenje svojih ciljeva i motiva, već se forsira odnos nadređeni-podređeni (ne samo u organizacionom smislu) sa konstantnim pritiskom, bez želje da se ljudi ohrabruju da sa znanjem i iskustvom šire i svoj uticaj. To je pogubno i nema timbildinga koji će to popraviti.Super intervju. Hvala. Ništa manje od Draže nisam ni očekivao.

Mirjana Mirjana 13.10.2021.
0

Jedna od preventiva bi bila korporativna yoga...Online Yoga sa Mirjanom...

Goran Goran 14.10.2021.
0

Draza kralj, znam ga licno te iako stalno naglasava na Linkedinu da je uzivo smarac, laze, uzivo je jos ludji, pozitivno ludji mislim, pogotoo kad se pricalo o nekim temama koje nemaju veze sa poslom.Dodao bih ovome sto je on napisao i deo vezan za rad u timu, moje iskustvo je da u timu nikad posao nije pravilno raspodeljen, uvek ima mimimum jedan koji se ubija od posla i minimum jedan koji se slepa uz njega a pri obojica imaju istu platu. Mene je to ubijalo psihicki kad sam radio - a tok cak nije da vazi samo kod nas, ista situacija je u firmama u EU (konkretno u Italiji gde sam radio). Jedan od razloga zasto sam presao u frilensere i odustao od firmi, najbolja odluka u zivotu ikada.

Ivan Ivan 15.10.2021.
0

Slazem se. Ko misli da ce njegov trud biti posteno vrednovan, ne treba ni da ide u varijantu rada u firmi, nego sam, pa koliko zaradis, toliko dobijes.U firmama je, tacno je, uvek slucaj da neko radi manje ili manje produktivno ili oba, ali ce se desavati nekad i da neko drugi odradi bolje od tebe (ne tebe licno) a dobicete istu platu. Tako da, uvek neko pokrije nekoga, a taj ko pokriva nije uvek ista osoba.Ako neko misli da je bolje za njega da sam zaradjuje i obezbedjuje posao, onda tako i treba da uradi.

zs zs 17.10.2021.
0

Sjajan intervju, fali mi Draza na linkedinu, pa je ovo malo zakrpilo stvar :)

Iz ove kategorije

Svi članci sa Bloga